[29. 04. 2007.] Stara planina / Brlog.

[16. 06. 2007.] Stara planina / Zaskovci.

[25. 05. 2008.] Stara planina / Rosomač.

*

Triptih portreta, ruku, pogleda i dobrote koja vremenom nestaje.

[6. mart 2010.] Stefan Filipović, portrait noir.

[10. 02. 2008.] Stara planina / Ametov kamik – Panorama na kotlinu i brda pokrivena snegom. Najdraži pogled, najdraža panorama i jedna od najdražih fotografija. (za veću fotografiju kliknite na malu).

[10. 8. 2008.] Stara planina – devojčica sa stadom. Noir.

]]> http://radenkovic.org/2010/03/conclusion/feed/ 0 http://radenkovic.org/2010/02/tezak-predeo/ http://radenkovic.org/2010/02/tezak-predeo/#comments Sun, 28 Feb 2010 15:41:21 +0000 Bogdan Radenkovic http://radenkovic.org/?p=162

[18. maj 2009.] Stara planina – sumoran jutarnji predeo sa izmaglicom.

[11. januar 2010.] Mučnina – prazna fontana u centru grada sa grubom teksturom.

[28. mart 2009.] Stara planina  / Rsovci – ostatak pojate, u nestajanju.

[10. maj 2009.] Stara planina. U sećanju na Ansela Adamsa.

[14. februar 2010.] O ovom datumu se neprestano sukobe mišljenja, ali ja nisam imao nikakvih dilema jer je za mene ovaj dan bio dan ljubavi.

Nismo imali nikakvih planova, ali smo znali da nećemo ostati u gradu. Uputismo se daleko, u prirodu. Prohladno, taman za šetnju, okolne padine prekrivene snegom, ponegde okopnilo ali sve izgleda skladno i jako idilično. Želimo planinsko selo. Prisjan, tako ga zovu. Malo, sa jednom većom neasfaltiranom ulicom i još par sokaka u kotlini se jedva primećuje, i gotovo da ni na jedan način ne odstupa od okoline ili narušava prirodni sklad.

Čim izađoh iz auta zaguši me svež i rezak vazduh jer skoro nisam bio van grada. I dok ona razgleda i sve joj je potpuno nepoznato, ja katkad zadenem po neki zanimljiv razgovor ili pozdravljam svakog starca koji prođe kaljavom ulicom i zabrinuto, sa čuđenjem nas osmatra. Nastavismo da obilazimo stare, napuštene kuće, zavirujemo u tuđe prozore, smejemo se i slikamo.

A onda kroz jedan prolaz stvori se zanimljiva scena sa par starica koje su znatiželjno gledale u nas. Samo ih pozdravih a one počeše uveliko da pričaju i da se smeju sa nama. Šaljivo, ali kulturno ih upitah da li bi mogle da nam skuvaju kafu jer nam je (kao) hladno a onda između njih nastade čavrljanje jer nisu mogle da se dogovore koja će nas baka pre uslužiti.

Sledeća scena – evo nas u seoskoj kući. Kao po običaju jedna malena soba, starinski šporet, mali sto, krevet i par polica, sve jako tesno ali lepo, neizmerno toplo i onaj prepoznatljiv miris što u meni izazove lavinu sećanja. Još nisam načinio ni prve fotke a već je jedna baka počela da nas zapitkuje kakvu kafu pijemo, hoćemo li pitu i hoćemo li sok, odakle smo i zašto smo došli u njihovo selo – naprosto, kao da smo otišli kod svoje bake. Davali smo i ona i ja uglavnom šašave odgovore i puno se smejali a i one sa nama, a bilo im je drago zato što kod njih retko dolaze mladi, to i same rekoše. Govorile su o svojoj deci, o nestajanju sela i o mladosti i starosti – čiste priče, dugo i lepo oblikovane i puno puta prepričavane, jako jednostavne ali sa određenom dubinom i težinom pa mi smo neprestano dodavali utešne komentare jer je na taj način bivalo i njima i nama lakše.

Ali kada baka izvadi pitu iz rerne tad zanemesmo i navalismo kao da mesec dana nismo jeli – sukane kore i pravi sir, takvu pitu u gradu ne umeju da naprave. A osetio sam i neizmernu glad, valjda od onog prohladnog planinskog vazduha i šetnje kroz seoske ulice. I kad ostade poslednje parče na tanjiru, na vratima se pojavi i deda, i od vrata se prijatno iznenadi i zbuni kad nas ugleda. Pozdravismo se sa njim i priča se nastavi, ubrzo on pomenu ovce i krave koje je nahranio, na šta smo skočili i zamolili ga da nam pokaže, pa se istog momenta se uputili ka štali.

Bezbroj zanimljivih scena i kadrova. Samo im zahvalismo i obećasmo da ćemo da im donesemo slike kada ih posetimo naredni put. Upitah ih za ime, a deda dostojanstveno odgovori ‘Jevrosima i Velizar Jovanović’. Oni su 57 godina u braku i srećni su.

Mi nastavismo niz sada pust sokak prema kolima, ali smo sada jedva govorili. Talože se utisci. Izgleda mi da ovi ljudi nikada nisu bili nesrećni, nisu razmišljali o kakvim filozofijama i smislu života i živeli su bez velikih briga, jednostavno i divno. I taj je njihov svet u nestajanju.
Vanja na kraju samo progovori ’srećna sam’, poljubi me i blago se nasmeja. A onda se uputismo ka gradu. Tog popodneva sam odputovao u drugi, veliki grad i znao da me čeka užasna i naporna nedelja.